MAGAZIN ZA NAUKU, ISTRAŽIVANJA I OTKRIĆA
»  MENI 
 Home
 Redakcija
 Linkovi
 Kontakt
 
"  BROJ: 27
Godina V
Januar-Februar 2008.

»  IZBOR IZ BROJEVA
Br. 51
Maj 2012g
Br. 52
Juli 2012g
Br. 49
Jan 2012g
Br. 50
Mart 2012g
Br. 47
Juli 2011g
Br. 48
Oktobar 2011g
Br. 45
Mart 2011g
Br. 46
Maj 2011g
Br. 43
Nov. 2010g
Br. 44
Jan 2011g
Br. 41
Jul 2010g
Br. 42
Sept. 2010g
Br. 39
Mart 2010g
Br. 40
Maj 2010g.
Br. 37
Nov. 2009g.
Br.38
Januar 2010g
Br. 35
Jul.2009g
Br. 36
Sept.2009g
Br. 33
Mart. 2009g.
Br. 34
Maj 2009g.
Br. 31
Nov. 2008g.
Br. 32
Jan 2009g.
Br. 29
Jun 2008g.
Br. 30
Avgust 2008g.
Br. 27
Januar 2008g
Br. 28
Mart 2008g.
Br. 25
Avgust 2007
Br. 26
Nov. 2007
Br. 23
Mart 2007.
Br. 24
Jun 2007
Br. 21
Nov. 2006.
Br. 22
Januar 2007.
Br. 19
Jul 2006.
Br. 20
Sept. 2006.
Br. 17
Mart 2006.
Br. 18
Maj 2006.
Br 15.
Oktobar 2005.
Br. 16
Januar 2006.
Br 13
April 2005g
Br. 14
Jun 2005g
Br. 11
Okt. 2004.
Br. 12
Dec. 2004.
Br 10
Br. 9
Avg 2004.
Br. 10
Sept. 2004.
Br. 7
April 2004.
Br. 8
Jun 2004.
Br. 5
Dec. 2003.
Br. 6
Feb. 2004.
Br. 3
Okt. 2003.
Br. 4
Nov. 2003.
Br. 1
Jun 2003.
Br. 2
Sept. 2003.


 

» Glavni naslovi

SVEČANOSTI

Pripremio M. R.

Obeležen dan SANU
Zaveštanja velikana

SANU

Zgrada Srpske akademije nauka i umetnosti

Srpska akademija nauka i umetnosti obeležila je svečanošću svoj dan, 19. novembar. Slika Paje Jovanovića: «Portret Milutina Milankovića», izložena u predvorju Svečane sale, podsećala je da je pre pedeset godina, 30. novembra 1957, umro veliki slikar akademskog realizma... a „Boka kotorska“ Petra Lubarde da je ovaj slikar i akademik, pre ravno sto godina, 27. jula 1907, rođen u Ljubotinju. Bila je to prilika i da se današnji akademici podsete, prema izboru Ljubomira Simovića, zaveštanja koja su ostavili nekadašnji članovi SANU Jovan Sterija Popović, Jovan Cvijić i Svetozar Radojčić.

Sterijine pouke

U kratkom predgovoru komediji Rodoljupci, koju je nazvao „Veselo pozorje u pet dejstvija“, Sterija veli: „Nastojeće pozorije nisam izmislio, nego sve što se u nje u nahodi, pak i same izraze i reči, pokupio sam, koje iz života, koje iz novina; i čitatelji će se gdekojih opština začuditi, kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove, itd. u svoj istovetnosti nađu…

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učiti, koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio a ne i gde je s puta sišao; donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi, koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti i pogrešaka u nas pak sve, što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivnost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti pa, kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija, svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju i najbezumnije sovete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini, ili svome narodu kakva šteta naneti...“

Istina i mentalitet

Šest ili sedam decenija kasnije, geograf Jovan Cvijić uočava isti problem piše “Beleške o odgovornosti javnog radnika i intelektualca pred sopstvenim narodom”.

„Istinu tražiti i prema njoj se upravljati, ako se ona i ne može uvek izreći.

Na istini stvarati mentalitet svoga naroda.Da ne bude ohol i uobražen a to najviše od toga dolazi što ne zna istinito stanje stvari, a zavedu ga uobraženi i oholi.

Sprečavati da ga demagoška inteligencija ili političari ne navedu da preterano mnogo traži i da traži tuđe oblasti.

Time se budućnost naroda izlaže velikim nezgodama i ako suviše neprijateljstva izazovu, može biti uzrok i sloma narodnog. Niko nije na nedogledno, čak ni na duže vreme siguran pa ni naša nova država, ako u njoj ne bude čestitosti, morala, pregnuća, velikih volja.

Nigde savest jednog javnog radnika nije izložena ispitivanju i mukama nego baš u teritorijalnim pitanjima.

Treba biti pravičan i zbog toga jer se mora sa drugim narodima živeti u raznovrsnim vezama.

Odmah posle prvih prostranih iskustava osetio sam da nije tačan ni koristan ni patriotsko-šovinistički pravac, koji je preovlađivao u domaćoj književnosti, ni pseudo-naučni pravac koji nam je suviše odricao i koji je suvereno vladao u stranim književnostima, pa i kod nas u “kritičkoj” istorijskoj i etnografskoj školi.Ne mogu se principi izrađeni u Rusiji ili na Zapadu primiti u našoj zemlji u celini. Moraju se prilagoditi drukčije i ekonomskoj strukturi i drukčijim društvenim prilikama. To treba iznaći i onda ići napred uveren i oslobođen od svih obzira.“

Hilandarski rukopisi

Istoričar umetnosti Svetozar Radojčić, pišući 1978. godine predgovor monografiji o Hilandaru, ide daleko u prošlost da bi podsetio na neke principe i vrednosti kojima se narodu obezbeđuju napredak i ravnopravno mesto u evropskoj porodici naroda.

„Ako prevaziđemo sudbinu i istoriju naroda-ratnika - piše Radojčić - izmeniće se i naša uloga u svetu i naša istoriografija. Prateći do sada pretežno hroniku vladara osvajača, njihovih pobeda, širenja granica, poraza i povlačenja, sami smo sebi stvorili jednu sliku o našem srednjem veku kao vremenima u kojima se smenjuju trijumfi i katastrofe i u kojima često vlada tama. U tom sumraku svetlele su kao usamljena svetila zadužbine, njihova svečana arhitektura, freske i ikone. Veza između čoveka i umetnosti tog sveta uvek je ostajala zagonetna, nejasna, skoro neshvatljiva. Uobličeni čovek našeg srednjeg veka uvek se priviđao kao stranac, kao obrazovan prolaznik u zemlji gorštaka u kojoj su kao glavni predstavnici nacije bili ratnici i trgovci, onaj svet koji je prošao kroz ulice, arhive i trezore Dubrovnika. Blaga prirode, naročito srebro - to su bile glavne “unutrašnje” teme naše istoriografije o srednjovekovnoj Srbiji. Hilandarski rukopisi otvaraju nova vrata u pravi unutrašnji život našeg čoveka iz vremena od XII do kraja XVII veka. Dve predrasude smetale su nam da shvatimo naš srednji vek. Pre svega, tražili smo originalnost i nacionalnost, dva ideala romantike, u ranim vremenima kada ih nije bilo. Kasnije polupismena duhovitost o “resavskoj prepisivačkoj školi” još se ponavlja u udžbenicima kao promašena ironija, nastala iz neobaveštenosti o bitnim osobinama evropskog srednjeg veka. Naš odvojeni svet u srednjem veku isto je toliko odvojen, otprilike, kao i današnji. Ako se ratna istorija odeli od istorije misli i duha, moramo se sroditi s novim merilima i vrednostima. Veliki hilandarski književnici Domentijan, Teodosije i Danilo suviše su usko, skoro do naših dana, cenjeni kao istoričari; njihovi tekstovi čitani su kao istorijski izvori i spomenici našeg starog jezika. Verujem u sposobnost našeg naroda da bude, uvek kad je na visini, internacionalan, da od tuđeg naroda primi i stranim narodima daje. Naša je sreća što su nam pisci - u srednjem i novom veku - uvek srodni, što su nam slikari uvek slični, što su nam mislioci uvek na isti način zavisni i slobodni od evropske misli. Oni u svim stolećima - kad u sunčanim trenucima postižu visinu - stoje uz vodeće i lako se od učenika preobražavaju u tvorce.“

 

Pripremio M. R.

 

  back   top
» Pretraži SAJT  

powered by FreeFind

»  Korisno 
Bookmark This Page
E-mail This Page
Printer Versie
Print This Page
Site map

» Pratite nas  
Pratite nas na Facebook-u Pratite nas na Twitter - u  
»  Prijatelji Planete

 

»   PRETPLATA


Godišnja pretplata na “Planetu” iznosi 1.100,00 dinara, što uključuje 6 brojeva i troškove otpreme i poštarine. Čitaoci koji su zainteresovani za pretplatu mogu da se jave na E-mail: planeta@belmedia.co.yu, ili adresu: 11000 Beograd, Majke Jevrosime 42/13, ili telefon: 011/3225-571. Treba poslati ime i prezime i adresu, ostalo je na redakciji.

 

 

 

Magazin za nauku, kulturu, istraživanja i otkrića
Copyright © 2003 -2012. PLANETA